Принцип рада турбомолекуларне пумпе
Dec 27, 2017| Турбомолекуларна пумпа је тип вакуум пумпе, површно сличан турбопунду, који се користи за добијање и одржавање високог вакуума. Ове пумпе раде на принципу да се молекули гаса могу дати нагиб у жељеном правцу поновљеним сударима са покретном чврстом површином. У турбомолекуларној пумпи, брзо ротирајући вентилатор вентилатора "удара" молекуле гаса од уласка пумпе ка издувним гасовима како би створио или одржао вакуум.
Принципи рада
Већина турбомолекуларних пумпи користи вишеструке фазе, од којих се сваки састоји од брзо ротирајућег сечива ротора и стационарног пара статорског ножа. Систем функционише као компресор који ставља енергију у гас, уместо да га извлачи. Гас ухваћен горњим степеницама гурне у доњу фазу и запремине се компримује до нивоа пред-вакуумског (пумпа за подмазивање) притиска. Како молекули гаса улазе кроз улаз, ротор, који има бројне закривљене лопатице, удара у молекуле. Тако се механичка енергија лопатица преноси у молекуле гаса. Са овим новооткривеним моментом, молекули гаса улазе у рупе за пренос гасова у статору. Ово их доводи до следеће фазе, гдје се поново сусрећу са површином ротора, и тај процес се наставља, коначно их води кроз спољашњи излаз.
Због релативног покрета ротора и статора, молекули претежно ударају доњу страну лопатица. Пошто површина сечива гледа на доле, већина расутих молекула ће га оставити надоле. Површина је груба, тако да неће доћи до рефлексије. Нож треба да буде дебео и стабилан за рад високог притиска и што је могуће тањи и благо савијен за максималну компресију. Код високих односа компресије грло између суседних лопатица ротора показује што је више могуће у правцу кретања. За високе протоке лопатице су на 45 ° и достижу близу оси.
Због тога што је компресија сваке фазе ~ 10, свака фаза ближа излазу је знатно мања од претходних ступњева уласка. То има двије последице. Геометријска прогресија нам говори да бесконачне фазе идеално уклапају у коначну аксијалну дужину. Коначна дужина у овом случају је пуна висина кућишта, јер лежајеви, мотор и регулатор и неки од хладњака могу бити уграђени унутар осовине. Радијално, како би се ухватио онолико таног гаса на улазу, ротори на улазној страни би идеално имао већи радијус, а тиме и вишу центрифугу; идеална лопатица би постала експоненцијално тања према својим врховима и угљена влакна треба да ојачају алуминијумске лопатице. Међутим, због тога што просечна брзина сечива утиче на пумпање толико се то ради повећањем пречника корена, а не са пречником врхова гдје је практично.
Перформансе турбомолекуларне пумпе су снажно повезане са учесталошћу ротора. Како се број обртаја повећава, лопатице ротора одбијају више. Да би се повећала брзина и смањила деформација, предложили су се строжији материјали и различити дизајн сечива.
Турбомолекуларне пумпе морају радити на врло високим брзинама, а стварање грејања на трење намеће ограничења дизајна. Неке турбомолекуларне пумпе користе магнетне лежајеве како би се смањило трење и контаминација уља. Пошто магнетни лежајеви и температурни циклуси дозвољавају само ограничени размак између ротор и статор, лопатице у фазама високог притиска су донекле дегенерисане у једну спиралну фолију. Ламинарни проток се не може користити за пумпање, јер ламинарне турбине стају кад се не користе на пројектованом току. Пумпа се може хладити да би се побољшала компресија, али не би требало бити тако хладна да кондензује лед на сечивима. Када се турбопуница заустави, уље из вакуума за подмазивање може повратити кроз турбопункцију и контаминирати комору. Један од начина да се то спречи је увођење ламинарног протока азота кроз пумпу. Прелазак са вакуума на азот и од трчања до мртвих турбопуњача мора бити синхронизован управо да би се избегло механичко напрезање пумпе и надпритисак на издувним гасовима. Треба додати танку мембрану и вентил на издувнику како би заштитили турбопункцију од прекомерног притиска (нпр. Након нестанка струје или цурења у вакууму).
Ротор је стабилизован у свим својим шест степени слободе. Један степен регулише електрични мотор. Минимално, овај степен мора се стабилизовати електронски (или диамагнетним материјалом, који је превише нестабилан за употребу у прецизном лежају пумпе). Други начин (игнорисање губитака у магнетним језгри на високим фреквенцијама) јесте конструкција овог лежаја као оса са сфером на сваком крају. Ове сфере су унутар шупљих статичких сфера. На површини сваке сфере је шаблон контролне плоче улазних и спољашњих линија магнетног поља. Како се ротира шаблон контролне плоче статичких сфера, ротор се ротира. У тој конструкцији ниједна осовина није постала стабилна на трошак стварања друге оси нестабилне, али све осе су неутралне и електронска регулација је мање наглашена и биће динамички стабилнија. Сензори холног ефекта могу се користити да осете ротациони положај, а други степени слободе се могу капацитетом капацитивно измерити.
Максималан притисак
При атмосферском притиску, просечна слободна стаза ваздуха је око 70 нм. Турбомолекуларна пумпа може радити само ако ови молекули удари покретне лопатице до стационарних лопатица пре него што се сударају са другим молекулима на путу. Да би се то постигло, јаз између покретних лопатица и стационарних лопатица мора бити близу или мањи од просечног слободног пута. Са практичног конструктивног становишта, изводљиви распон између сетова сечења је величине 1 мм, тако да се турбопуша заустави (без нето пумпе) ако се исцрпи директно у атмосферу. Пошто је просечна слободна стаза обрнуто пропорционална притиску, турбопуница ће пумпати када је излазни притисак мањи од око 10 Па (0,10 мбар) где је просечна слободна стаза око 0,7 мм.
Већина турбопрема има пумпу Холвецк (или молекуларну пумпу за повлачење) као последњу фазу повећања максималног притиска под притиском (издувни притисак) на око 1-10 мбар. Теоретски, центрифугална пумпа, пумпа с бочним каналом или регенеративна пумпа могу се директно користити за атмосферски притисак, али тренутно нема комерцијално доступног турбопуна који се испушта директно у атмосферу. У већини случајева, издувни систем се повезује са механичком пумпом за подмазивање (која се обично назива "пумпа за хлађење") која даје довољно притиска да турбомолекуларна пумпа ради ефикасно. Типично, овај подни притисак је испод 0.1 мбар и обично око 0.01 мбар. Притисак подлоге ретко је испод 10-3 мбар (просечна слободна стаза ≈ 70 мм), јер отпорност на проток вакуумске цеви између турбопута и пумпе за циркулацију постаје значајна.
Турбомолекуларна пумпа може бити врло свестрана пумпа. Може произвести много степена вакуума из средњег вакуума (~ 10-2 Па) до нивоа високих вакуума (~ 10-8 Па).
Вишеструке турбомолекуларне пумпе у лабораторији или производном постројењу могу се повезати цевима са малом пумпом за подмазивање. Аутоматски вентили и дифузиона пумпа, попут ињектирања у велику тампон-цијев испред пумпе за подмазивање, спречавају било какву надпритисак из једне пумпе за заустављање друге пумпе.


